Bezbednost hrane u Srbiji: Standardi koji regulišu plasman hrane na tržištu (i u našoj zemlji)

Znamo li šta jedemo?

Koliko je hrana u srbiji zdrava?

Ko se brine o tome da voće, povrće, konditroski, pakovani i drugi proizvodi koje kupujemo u prodavnici budu “po propisu”? Da nemaju opasne materije. Da su jednostavno zdravi i preporučljivi?

Brine li se uopšte neko o tome?

Kako izgleda proces po kojem se nekom proizvodu ili proizvođaču daje mogućnost da svoj proizvod uopšte plasira na tržište?

Pitanja je mnogo. I svako je bitnije od prethodnog. Počnimo.

Kontrola useva (biljaka) u najranijem stadijumu proizvodnje

Mere za sprečavanje i kontrolu prisustva mikotoksina u hrani podrazumevaju praćenje, prepoznavanje i sprečavanje širenja toksičnih gljivica na voću i povrću.

Osnovni razlog zašto je toliko “toksina” prisutno u finalnom proizvodu koji kupimo, jeste porast i razvoj štetnih mikroorganizama na biljkama u voćnjacima i baštama/plastenicima.

Od njihovog porasta i razvoja zavisi i koncentracija mikotoksina u hrani. A na njihovu pojavu utiče mnogo faktora.

Poljoprivrednici, u saradnji sa stručnjacima mogu uticati na osetljivost biljke na razne infekcije!

Tako se za useve pripremaju pogodni supstrati koji sprečavaju pojavu i napredovanje bolesti, sprovode se mere zaštite u skladu sa temperaturom, vlažnošću zemlje i vazduha, i uklanjaju fizička oštećenja na plodovima, granam i zrnima, bilo da su nastala delovanjem insekata ili insekticida/herbicida.

Zbog svih ovih koraka na njivi, sprečavanje, odnosno prevencija zagađivanja hrane mikotoksinima svedena je na minimum.

Osnovne mere prevencije “zaraze” na njivi

Mere prevencije kojima se osiguravamo da već na njivi imamo zdrave plodove, najvažniji su stepen zaštite useva.

Ovo se naziva i “Primarna prevencija”, i obično se primenjuje na njivi, pre setve, ili malo nakon nje. Ovaj nivo prevencije obuhvata:

  1. Selekcija gajenja biljaka prema podneblju (uslovima i klimi)
  2. Planiranje pogodnog vremena za berbu/žetvu i skladištenje
  3. Skladištenje na niskim temperaturama kad god je moguće,
  4. Upotreba sredstava za zaštitu bilja od insekata i bolesti

Šta ako su usevi već “zaraženi”?

Sekundarna prevencija se izvodi ako je na usevima već ostvarena infekcija, ako su probijene sve “mere odbrane”. U skoro svim slučajevima se zaraza otkriva dok je još u veoma ranoj fazi.

Gljivice proizvođači toksina se eliminišu ili se njihov porast zaustavlja kako bi se

sprečilo dalje zagađivanje poljoprivrednih proizvoda. U tom slučaju, poseže se za nekoliko tipova zaštite useva:

  1. Eliminiše se ceo plod (ponekad i sadnica)
  2. Obavlja se detoksifikacija

Zakonske regulative o plasmanu voća i povrća na tržište

Ko brine o tome da svi ti dobri i lepi proizvodi mogu “dalje”, u prodaju, na tezge, na naše trpeze?

Kontrola prisustva mikotoksina u poljoprivrednim proizodima se definise i primenjuje od strane nadležnih ministarstava, kao što su to npr. Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo poljoprivrede i drugo.

Ove institucije imaju posebne programe za kontrolu svijh jedinica koje regulišu bezbednost hrane, dozvoljene količine mikotoksina u proizvodima, prodaju i krajnje dopremanje do kupaca.

U cilju što efikasnije primene mera zaštite od kontaminacije po zdravlje opasnim mikotoksinima, sprovode se i odgovarajuće obuke proizvođača, preduzetnika i prehrambenih radnika.

Trovanje mikotoksinima skoro je nemoguće u razvijenim zemljama

Trovanje mikotoksinima u razvijenim zemljama, čije stanovnike štiti zakon o trgovini i poljoprivredi, skoro da je nemoguće.

Malo je realnije očekivati ovakvu pojavu u slabije razvijenim zemljama sveta. Posebno tamo gde je rukovanje i skladištenje prehrambenih proizvoda nezadovoljavajuće.

Obično su to zemlje poznate po problemima neuhranjenosti ili mesta gde ne postoje zakonske regulative koja štiti stanovnike od izlaganja mikotoksinima.

U ovom trenutku, postoji preko 100 zemalja koje imaju zakone i regulative koja se odnose na mikotoksine u prehrambenoj industriji.

Pored regulisanja dozvoljenih količina mikotoksina u hrani na unutrašnjem planu, postoje i napori za regulisanje ovog pitanja na međunarodnom nivou.

Ovo je naročito bitno ukoliko želimo da postignemo široko prihvatljive standarde koji bi omogućili lakši međunarodni promet poljoprivrednih proizvoda.

Pravilnici za Bezbednost hrane propisuje minimalne dozvoljene količine “toksina”

U našoj zemlji o količinama pesticida, metala i metaloida i drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika, anabolika i drugih supstancija koje se mogu nalaziti u namirnicama, brinu Pravilnici za Bezbednost hrane, Zakona o bezbednosti hrane.

Zakonom je regulisano dozvoljeno prisustvo nekih od najčešćih “toksina” nastalih delovanjem glivica na njivi. Za neke ste verovatno i čuli, evo da ih pobrojimo:

  • Aflatoksin
  • Ohratoksin
  • Patulin
  • Zearalenon
  • Citrinin
  • Fuzariotoksini i alternarijski toksini

Pravila postavlja Međunarodna trgovinska komora, a usvaja ih vlada

Međunarodna trgovinska komora (International Chamber of Commerce (ICC)), sa sedištem u Parizu, najveća je i najreprezentativnija organizacija u svetu koja se bavi postavljanjem i sprovođenjem pravila kojima se reguliše plasman hrane na tržište.

Ova organizacija broji preko 45 miliona članova, i zadužena je za zdravlje hrane u preko 100 zemalja širom sveta.

Ova organizacija određuje troškove, standarde i rizike, a njena pravila prihvaćena su od strane vlada, pravnih organa (sudovi, arbitraže i sl.), advokata i pravnih stručnjaka širom sveta; Obično onih koji deluju uokviru međunarodne trgovine.

Čitaj još

Poljoprivreda

Šta je biootpad – kako se kompostiraju ostaci hrane

pročitaj više
Vitaminska baza

Voće i povrće koje poboljšava pamćenje i koncentraciju

pročitaj više
Znanje imanje

Izbor mesta za pčelinjak – Gde postaviti košnice za dug i plodan život rojeva

pročitaj više