Hranljiva i lekovita svojstva belog luka
Beli luk je jedna od najpoznatijih biljki, koja u svakoj kulturi na svetu ima počasnu ulogu prirodnog leka.
Beli luk se previja na ranu, njegovim uljem se teraju zle misli, uroci, ali i štetočine na njivi, a mnogi ne mogu odoleti ni ručak da ne začine ovom biljkom.
Danas ćemo navesti najbitnije činjenice vezane za beli luk. Odakle potiče, zašto je beli luk zdrav, šta leči, i – koliko treba jesti belog luka dnevno, jer, kao i sa svim dobrim stvarima u životu, i sa belim lukom treba biti obazriv.
Zašto je beli luk zdrav
Sveži beli luk sadrži čak 64% vode. Polovina njegoviog mesa sadrži razne minerale (jod, tragove urana, sumpor, magnezijum, gvožđe, mangan, cink, bor, bakar, kobalt, kalcijum, molibden), zatim celulozu, estarska ulja (ona koja mu daju karakterističan miris), sadrži razne enzime (aliinaza, arginaza, mirozinaza, peroksidaza, tirozinaza, dezoksiribonukleaza), protein holin, vitamine B grupe, vitamin C, provitamin A…
Beli luk je po svemu što možete pročitati – prava riznica zdravlja.
Međutim, iako beli luk sadrži sve pomenute vitamine, minerale i druge elemente koji su neophodni našem organizmu da bi bio jak – nismo pomenuli dve najpotentnije supstance: alin i alicin!
Alin i alicin – dve najmoćnije supstance u belom luku
Alin je aktvna supstanca koja se nalazi inkapsulirana u neozleđenom komadu, u mesu, belog luka. Alin je rastvorljivo, bezmirisno jedinjenje, poznato po svojim antimikrobnim svojstvima.
Kad se sveži čen načne, na primer, gnječenjem, seckanjem ili žvakanjem, pod dejstvom prisutnog enzima alinaze, alin se razlaže na alicin i oslobađa se karakteristični miris belog luka.
Autooksidacijom alicin prelazi u ajoen koji je poznat u lečenju tromboza, i ima antitrombotično dejstvo.
Alicin je nestabilan i pod uticajem kiseonika (iz vazduh) i razlaže se na uljaste sekundarne proizvode. Ovo razlaganje možemo prepoznati po neugodnom, prodornom, mirisu belog luka.
Šta sve leči beli luk i koliko belog luka treba jesti dnevno?
Beli luk ima široku primenu u narodnoj medicini, i to tokom cele istorije. Lekovita svojstva belog luka bila su poznata još u starom Egiptu, a Herodot je zabeležio kako su jevrejske robove koji su gradili velike piramide hranili belim lukom da bi ostali zdravi i snažni.
Aristofan je savetovao grčkim sportistima da redovno jedu beli luk tokom priprema za olimpijske igre, a Vergilije (možda cinično), predlagao je jedenje belog luka intelektualacima za povećanje libida.
Antiseptična dejstva belog luka došla su do izražaja tokom druge polovine II Svetskog rata, kada su ga američki vojnici koristili kao antiseptik. Beli luk se koristio i kao lek za olakšavanje simptoma tuberkuloze, za snižavanje temperature, ali i kao laksativ, kod zatvora. Beli luk je izuzetno koristan kao melem nakon ujeda insekata.
Širom sveta, ekstrakt belog luka koristi se za pravljenje melema, tinktura, lekova i drugih pomoćnih reparata namenjenim za lečenje raznih stanja. Samo neka od njih su:
- Čišćenje krvotoka i podrška radu srca
- Tegobe u želucu, crevima i žuči (nastali usled lošeg varenja)
- Lečenje i jačanje organa za disanje
- Normalizovanje krvnog pritisk
- Snižavanje holesterola i triglicerida u krvi
- Povećanje opšte otpornosti organizma, naročito kod gripa i prehlada
- Rešavanje smetnji usled nesanice, vrtoglavice, mučnine
- Primena u stomatologiji (kod parodontoza, zapaljenja korena zuba i komplikacija posle vađenja zuba)
- U dermatološkoj praksi: kod opadanja kose, seboreje, iritacija i sl.
Koliko belog luka treba jesti dnevno?
Kada govorimo o tome koliko belog luka treba jesti dnevno, i uopštenom doziranju, obično kažemo da je dovoljno odjednom dva čena (zbog kombinacije alina, enzima i dolaska do alicina). Dolazimo do količine od oko 3 grama dnevno.
Ukratko o belom luk kao povrću
Beli luk je jedna od oko sedamsto botaničkih vrsta roda Allium. Upravo je po nazivu roda, njegova najlekovitija supstanca (alicin) i dobila ime.
Smatra se da beli luk potiče iz centralne Azije odakle se raširio i u područje Sredozemlja. Beli luk je jedna od najstarijih kultivisanih biljaka, i gaji još od pre sedam hiljada godina.
Tadašnje sorte belog luka (uglavnom divlji beli luk) i ovog današnjeg razlikuju se gotovo po svemu, ali najznačajniji je način razmožavanja, jer polen belog luka više nije plodan, pa se danas sadi iz semena (unutar čena).
Pretpostavlja se da je do toga došlo zbog prevelike kultivacije i mešanja sa drugim vrstama luka i drugog bilja.
Beli luk je zeljasta biljka koja može narasti u visinu od 20 do 40cm. Lukovica belog luka ima jak miris i ljutog je ukusa.
Listovi su izduženi, pljosnati, uzani, kožasti i završavaju se šiljkom. Plod belog luka ima tri sloja, a u središtu se nalaze po dva semena.
Beli luk cveta od juna do avgusta. Voli usitnjeno i dobro obrađeno zemljište, peskovito i propustljivo, sa manje vlage.
Ratari savetuju sadnju belog luka na starom, već đubrenom zemljištu, dok se sveža i ranije neobrađivana zemljišta ostavljaju da “odmore” bar dve godine pre sađenja belog luka.
Čen belog luka se sadi sa “tri prsta”, vrhom odozgo i pokriva se sa 2 ili 3 centimetra zemlje, na udaljenosti do po desetak centimetara. Tokom vegetacije, beli luk se okopava dva puta: prvo početkom aprila, i poslednji put u junu.
Bilo da volite i eksploatišete vrednosti belog luka – ili se pak nikako ne možete pomiriti sa njegovim “parfemom”, ne možemo zanemariti benefite koje on ima na naše zdravlje.
Beli luk je najuniverzalniji lek iz biljnog carstva, a i jedan od najjačih uopšte. Beli luk je u mnogim narodima amajlija, sredstvo protiv nesreće, uroka, i izvor dzravlja i snage. Beli luk tu da vas čuva od bolesti – a Sepetka od neznanja!
