Najbolja prirodna rešenja za zaštitu i jačanje bilja

Postoji nekoliko potpuno prirodnih trikova koji će pomoći da efikasno eliminišemo biljne štetočine, pa čak i da zaštitimo biljke od pojave ili najezde istih.

Namirnice kao što je kravlje mleko ili neki biljni začini mogu delovati poput lekova ili dodataka ishrani biljaka, pa na taj način obezbediti pravilan protok nutrijenata i snažniji imuni sistem biljke.

Pogotovo je organska proizvodnja, zbog specifičnosti svojih metoda odgoja i ograničenja u izboru preparata za zaštitu bilja, pogodna za kombinovanje svih dostupnih mera, u cilju rešavanja problema koji se tiču zaštite i začanja bilja.

Tu podrazumevamo prirodne agrotehničke, biološke, biotehnološke, ali i hemijske mere koje prema principima organske proizvodnje teže da uspostave ravnotežu u prirodnoj sredini i tako obezbede snažan i pravilan razvoj korena, stabla, listova i krajnjih plodova.

Upravo ti principi organske proizvodnje nalažu uspostavljanje posebnog agroekosistema, odnosno odgovarajućeg odnosa između korisnih i štetnih organizama baziran na nepesticidnim merama i primeni preparata koji su na prirodnoj osnovi.

Problemi u zaštiti bilja i zemljišta

Rasipanje i uništavanje naših prirodnih dobara, ogoljivanje i iscrpljivanje zemlje umesto povećanja njene iskoristivosti dovodi do povećane pojave korova, biljnih i zemljišnih štetočina i raznih bolesti.

Zagađenost životne sredine, vazduha, vode i zemljišta povećavala se kako su čovečanstvo i industrija napredovalli. U prvoj epohi degradacija je bila minimalna, praktično zanemarljiva, ali se sa povećanjem broja stanovništva na palneti, povećavala i ljudska aktivnost u prirodi, povećavajući i stepen degradacije prirodnih ekosistema i životne sredine u celini.

Jedna od najzastupljenijih problema koji je uticao i na zdravlje zemljišta, ali i na prirodnu snagu bilja jeste hemijska kontaminacija. Ona podrazumeva tretiranje biljaka i zemljišta  raznim, štetnim organskim i neorganskim materijama – u raznim oblicima (čvrstom, tečnom, gasovitom).

Tako su u našoj zemlji i hrani koju jedemo završtili teški metali, organski polutanti, radionuklidi, pesticidi, mineralna đubriva i sl. Najveća kontaminacija se obično odvija u područjima industrijskih zona i neposrednoj blizini saobraćajnica i deponija otpada.

Pogrešan pristup zaštite useva zasnovan na pesticidima

Cilj klasične poljoprivrede je maksimiziranje prinosa kako bi se ostvario industrijski cilj, čime se u procestu proizvodnje troše enormne količine neobnovljivih prirodnih resursa i energije, uz velike i različite vrste agrohemikalija – pesticida, mineralna đubriva i sl.

Pesticidi su hemijska jedinjenja koja se koriste za otklanjanje, suzbijanje i uništavanje biljnih i drugih štetočina. Njihovo postojanje osmišljeno je da pomogne čoveku u povećanju prinosa, ali se u “borbi” protiv štetnih mikroorganizama i brojnih štetočina delovanje pesticida svelo na veoma složen i raznovrstan uticaj koji je vremenom slabio i biljke i planetu, a samim tim i naše zdravlje.

Tako smo dobili “mač sa dve oštrice”. Prema podacima istraživanje, gubici zasada od različitih štetnih organizama u biljnoj proizvodnji su oko 28%, što jasno ukazuje da je primena pesticida kao sredstva za zaštitu bilja, a sve u cilju smanjenja gubitaka počela da predstavlja određeni rizik za ljude i životnu sredinu.

Dugo nakon primene pesticidnog preparata, molekuli aktivne materije ostaju na mestu na koje su naneti, da bi se pod uticajem kretanja vazduha ili vode transportovali u atmosferu (isparavanje), u dublje slojeve zemljišta (zagađivanje podzemnih voda) ili po površini zemljišta (ispiranje).

Alternativne metode i prirodni preparati za zaštitu bilja

Smanjenje primena agrohemikalija, pre svega herbicida i pesticida, a sa ciljem da se obezbedi uspešna zaštita bilja, ostavlja sužen izbor, i najčešće se svodi na primenu preventivnih i represivnih mera sprečavanja pojave i suzbijanja bolesti, štetočina i korovskih vrsta.

Prevencija razvoja štetnih organizama i obezbeđivanje dobre vitalnosti i otpornosti gajenih vrsta najčešće podrazumeva nekoliko metoda:

• Rejonizaciju biljnih vrsta,
• Selekciju tolerantnih i otpornih genotipova sorti i hibrida,
• Upotrebu zdravog, deklarisanog semena i sadnog materijala,
• Pravilnu manipulaciju semenskim i sadnim materijalom,
• Održavanje povoljnog stanja gajenog bilja,
• Biološke mere u očuvanju biološke raznovrsnosti.

1. Zaštita bilja uz mehaničke mere

Primena mehaničkih mera da bi se sprovela prirodna zaštia bilja podrazumeva sprovođenje različitih postupaka za fizičko uklanjanje štetnih organizama, bilo da su u pitanju korovi ili repelencija štetočina u vidu buba, vaši ili glodara.

Lovne i feromonske klopke su dobre mera za očuvanje dobrog zdravstvenog i kondicionog stanja biljke, a veoma su povoljan dodatak i produktivnosti i profitabilnosti poljoprivredne proizvodnje.

Indirektne i direktne mere za suzbijanje korova

Kada je u pitanju zaštita biljaka, napori uloženi u suzbijanje korova imaju najveći uticaj na zagađenje zemljišta, a posredno i vodotokova. Smanjenjem ili potpunim odsustvom primene herbicida u cilju zaštite useva i zasada mora biti svebuhvatno, a korovi se uklanjaju kroz kombinovanje tradicionalnih mera. Ove mere se mogu podeliti na indirektne i direktne.

Indirektne mere kroz koje bi se sprovela zaštita bilja podrazumevaju ispravno postupanje sa raznim otpacima i ostacima koji se dešavaju u poljoprivredi. Ispravno čuvanje i upotreba stajnjaka i komposta može kasnije postati odlično oružje za uništavanje korovskih biljaka i održavanje čistoće zemljišta, semena i useva. Sa druge strane, direktne mere podrazumevaju suzbijanja korova kroz četiri procesa:

• Primenu agrotehničkih mera (obrada zemljišta, zaoravanje strništa, predsetvena priprema zemljišta, đubrenje, setva i dr.),
• Primenu bioloških mera (infekcija korova nekim fitopatogenim organizmima ili insekatima i grinjama),
• Inkorporaciju fizičkih mera (malčiranje, mehaničke, pneumatske i termičke mere tj. primena plamena)
• Upotreba hemijskih mera (herbicida i arboricida).

3. Ekološki načini za zaštitu i jačanje useva – održiva poljoprivreda i simbioza

Ekološka poljoprivreda je mnogima poznata i kao organska proizvodnja jer je utemeljena na načelima očuvanja zdravlja ljudi, kvaliteta zemljišta i čitavog ekosistema. Međutim, njene metode proizvodnje oslanjaju se mahom na biološku raznovrsnost, bez upotrebe sintetičkih melioranata i materijala.

Ekološki način proizvodnje i jačanja zasejanih kultura zahteva izbacivanje mineralnih đubriva, genetički modifikovanih (GMO) organizama, pesticida i drugih hemijskih preparata. Celokupni sistem proizvodnje temelji održiviji agroekosistem, stvoren na bazi prirodne sposobnosti biljaka da se održe u određenim predelima, i opstanu uprkos životnjskm vrstama.

I u svetu i kod nas, simbiotska poljoprivredna prepaznaza je kao održivija, i kao takva ekonomski interesantnija poljoprivrednicima, farmerima pa i državi.

Pod pojmom održiva poljoprivreda podrazumevamo proizvodnju hrane, biljnih ili životinjskih proizvoda, uz korišćenje poljoprivredne tehnike koja štiti životnu sredinu, javno zdravlje, ljudsku zajednicu i poštuje principe dobrobiti životinja. Ovaj oblik poljoprivrede omogućava proizvodnju zdrave hrane, bez ugrožavanja bilo kog resursa, i ostavlja mogućnost da buduće generacije postupe isto.

Polikultura na njivama, voćnjacima i u baštama – prirodno jačanje i zaštita bilja

Održiva poljoprivreda i organska proizvodnjas skoro potpuno isključuju gajenje u monokulturi, osnosno zalaže se za uzgoj dve i više kultura na jednoj parceli.

Ovakva biodinamika useva omogućila je opstanak kultura, odnosno prirodni razvoj imunizacije i zaštitu od štetočina. Jedina “polazna tačka” jeste usklađivanje kultura koje mogu da se sade/seju jedna uz drugu i tako obezbeđuju zaštitu jedna drugoj.

Ova vrsta simbioze znači i prekid potrebljavanja pesticida, herbicida i drugih “zaštitnih” sredstva, a pospešuje se zatravljivanje, kompostiranje, stvara se kompatibilnost biljaka, integrišu se usevi i stoka, a oranje i kultivacija zemljišta se obavlja uz minimalnu upotrebu mehanizacije.

 Koncept “poseci i spali”

Pre nego što su veštačka đubriva postala dostupna, vatra i spaljivanje nadzedmnih ostataka biljke bili su jedan od najzastupljenijih metoda za poboljšanje karakteristika zemljišta.

Kada se posečena i osušena vegetacija zapal i izgori, pepeo koji ostane postaje svojevrsno đubrivo povećava plodnost i uravnotežuje pH vrednost zemljišta, na otprilike 3 godine.

Prirodni preparati za zaštitu bilja – kopriva, paprika

Biljni proizvodi  i preparati za prirodnu zaštitu bilja (tzv. fitopreparati) veoma su popularni u organskoj proizvodnji, a mogu se napraviti i u našem domaćinstvu. U upotrebi su najčešće:

• Čorbe – Usitnjeni delovi biljke preliju se hladnom vodom i ostave 24 časa. Posle toga se čorba kuva 15-30 minuta, ohladi, procedi i tečnost se koristi za prskanje.
• Macerati – Usitnjeni delovi biljke preliju se hladnom vodom (najbolje kišnicom) i ostave da odstoje 24 časa. Koristi se proceđena tečnost.
• Fermentisani ekstrakt – Nastaje kada se sveži ili suvi delovi biljke preliju hladnom vodom i ostave napolju sve dok ne započne vrenje, uz povremeno mešanje tokom nedelju ili dve dana. Fermentacija je završena kada biljni delovi padnu na dno posude, a tečnost se izbistri. Ekstrakt se obavezno razređuje pre korišćenja.

Neke od najpoznatijih i u upotrebi najrasprostranjenijih biljaka su kopriva (koren i svi nadzemni delovi), plod paprike, piretrin, alkaloidna materija pod nazivom “rotenon” koja se nalazi u plodu mahunarki (grašak, bob, boranija…), duvan, rastavić, crni i beli luk, maslačak, kamilica, i mnogi drugi.

Dobra poljoprivredna praksa zasniva se na kontroli

Osnove dobre poljoprivredne prakse obuhvataju brigu o svim područjima bitnim za proizvodnju i kvalitetan prinost. Stoga pravilna zaštita bilja i adekvatna nega podrazumevaju brigu o zemljištu, vodi, proizvodnji, usevima, gajenju stoke i njenom zdravlju i dobrobiti, načinu ubiranja plodova, preradi i skladištenju na farmama, upravljanju energijom i otpadom, zdravlju i sigurnost ljudi, živog sveta i okolnog pejzaža.

Principima dobre poljoprivredne prakse definisani su parametri i vrednosti koje se moraju poštovati i periodično kontrolisati preko nadležnih institucija. Dobra poljoprivredna prakse definiša je način rada, a dobar proizvodni sistem garant je rešenja za zaštitu i jačanje bilja.